Danas mi baš ništa nije držalo pažnju... Ma, nije samo danas... i juče je bilo tako. Nisam mogla ni da slušam šta mi se govori. Kao da sam imala neku vrstu otpora prema svemu. Ne pamtim dokonije i besmislenije dane! A, možda je to tako pošto sam zaboravila kako uopšte i izgleda imati par slobodnih dana! Nije valjda da sam baš toliko zaboravila... Dobro, nije sad ni toliko važno da li sam ovaj svoj mini odmor definisala i shvatila kao pružanje otpora prema svemu. Ako je tako, znači samo da mi je odmor bio neophodan i da ću čila i vesela krenuti u nove radne pobede, čim se završi... Na svu sreću, vidi mu se kraj. Sve će biti gotovo i pre nego što počnem da uživam u pružanju otpora... i/ili pre nego što preraste u nekakav bunt. Nego, ni to nije važno. Nešto drugo pokušavam sebi da objasnim.

Kažu (pričaju, savetuju, mudruju) da ne treba da radimo ono prema čemu imamo otpor (iz mnogo nekih razloga, ali sreća i osećaj zadovoljstva su nekako kljucni). E, sad, šta je tu poenta priče? Da li svim silama treba da se trudimo i taj otpor savladamo ili je dovoljno samo reći ja imam otpor i kraj? 

 

  ..„..Gurni me blago da se vratim u stanje koje podstice krv da se popne u obraz...“..